Погледавши предлоге за реч године, реаговала сам у тренутку, готово инстинктивно – одговорност. Одмах затим отварам и страницу са предлозима за лажиреч године. Бирам исту реч – одговорност. Све до објављивања речи које су ушле у ужи избор за реч и лажиреч године, мислила сам да је у питању мој лични доживљај и да је нелогично да иста реч буде проглашена победником у обе категорије. Резултати гласања показују да смо на корак од тога да се тако нешто и деси.
У ужем избору за реч године, на другом месту по броју добијених гласова, појавила се именица одговорност. У потпуно другој категорији, оној којој припадају речи код којих је основно значење замагљено, прикривено, и које, неретко, означавају своју супротност (лажиреч), поново иста именица – одговорност. Да ли је случајност то што иста реч претендује на место победника у две супротне категорије, или нам резултати гласања указују на нелогичност стварности у којој живимо, где један узвишени појам постаје своја супротност – мета исмевања, неверовања и сумње?
Појам одговорности припада апстрактним концептима, за чије је разумевање неопходно повезивање са појмовима који су нам искуствено ближи, конкретнији, видљивији. Такве везе препознајемо у језику. Примери из писаног и говорног језика, у којима се апстрактни концепти језички конкретизују, могу нам дати важне податке о њиховим значењима и различитим доменима употребе.
У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, именица одговорност описана је на следећи начин:
Одговорност је развијено осећање обавезе и дужности, свест о обавезама, одговоран и савестан однос према обавезама и дужностима;
Одговорност су обавезе и дужности које су у вези с вршењем одређеног посла, односно с одређеним положајем, статусом;
Одговорност су овлашћења, надлежности службеног лица, органа;
Одговорност је обавеза полагања рачуна за своја дела, поступке; обавеза сношења негативних последица тих дела, обавеза да се одговара на суду због поступака који повлаче законом предвиђене казне;
Одговорност је значај, важност, озбиљност нечега што захтева одговоран, савестан однос.
Ако пажљивије погледамо дефиниције именице одговорност, приметићемо да постоје кључне речи којима се описују њена значења. У питању су речи осећање, свест, дужност, обавеза, овлашћење, последица и савест. Одговорност је, дакле, осећање које човек има према својим обавезама и дужностима; то су обавезе и овлашћења које појединац има у вези са пословима које обавља и функцијама на којима се налази; то је свест о сношењу последица за сопствена дела и поступке, који нису у складу са законом и друштвеним нормама; то је унутрашња свест о важности онога што захтева одговоран и савестан однос.
У српском језику постоје изрази као што су: ‘на моју (твоју, своју и сл.) одговорност’, ‘преузети (преузимати) одговорност’, ‘сносити одговорност’, ‘с пуном одговорношћу’ – који показују да се одговорност конкретизује као нешто што поседујемо, чиме располажемо, а човек сноси ризик за евентуалне негативне последице својих дела и поступака, према којима је дата одговорност усмерена.
Велико је бреме одговорности. Она са собом повлачи дужност и обавезе, узрок и последицу, свест и савест. Ако се вођени таквом сликом вратимо на избор за реч године, можда је мало јасније како је одговорност завредила двоструки статус.
Одговорност као реч године описује ону одговорност којој тежимо. Ону коју захтевамо од других, али и од себе самих. Ону којој знамо вредност и која представља узвишени принцип, који даје осећај сигурности.
Одговорност као лажиреч године представља другу страну огледала. Она је изврнута, замагљена, погрешно постављена, искоришћена. Она не даје одговоре, њој не верујемо. Она постаје своја супротност. Неодговорност.